BIBE CAR

Ovaj zapis počinjem stihom koji je početak jedne od najlepših pesama nastalih na ovim prostorima. Verovatno i šire. Zašto? Zato što je ona nešto najlepše što je nastalo na ovim prostorima. Sigurno i šire...

Pojavila se iznenada, potpuno neočekivano. Ušla u moj život nasmejana, lepršava, haotična. Kasnila pola sata a samo tren pred susret, umalo otišla na potpuno drugu stranu. Ali nije. I to nije jedini put. Ali to je ona. Nepredvidiva, jedinstvena, unikatna. Neponovljiva. Jedina...

Ne znam dal’ može da se zamisli veći sklop kontradiktornosti na jednom mestu. Kontradiktornosti, tako sjajno ukomponovanih, da čine savršenstvo. Jednostavno i prosto. A tako komplikovano. Nemojte pokušavati da shvatite kako je to moguće, nećete uspeti. Nisam ni ja. Čak ni posle dve godine. Samo sam shvatio da jednostavno uzmeš kako jeste. Zato i jeste tako divna. Nekad nepredvidiva i divlja, nekad umiljato mače. I nikada ne znaš šta te, iza kog ugla čeka. Možda baš zato.

Jednom, zaželio sam želju. Jedini put u životu. Kao što nikada nisam i kao što verovatno nikad više neću.

Kad je sve izgledalo beznadežno, propalo i zauvek izgubljeno. Bacila je sve niz reku. Al zamalo. Znao sam da samo snaga ljubavi može da pomogne. Nije bilo jednostavno. Nije bilo lako. Kao kad prođe leto, kao smiraj najlepšeg dana. Tuga je blaga reč. I samo ludačka snaga volje mogla je da pomogne. Ali, nekako, koliko god to loš period bio, a bio je, mnogih trenutaka se rado sećam. Opet jedinstveno. Opet neshvatljivo, neponovljivo. I ne ponovilo se. Nikad.

Lepota koja zrači, neprestano, konstantno. Obasjava sve oko sebe. Kao sunce. Najsjajnija zvezda. I kad spava, kad joj bujna kosa prekrije lice. I kad je doterana i kad je snena. U pidžami i najlepšoj balskoj haljini. I na suncu i na snegu. Jednako u noći kao i po danu. Kad je raspoložena i kad nije. Kad je radosna i tužna. Vesela i ljuta.

 

 

Eto, vidite kako sam težak sebi zadatak postavio, opisati neopisivo. Kako?

Hm, težak zadatak. Jeste, težak je.

 

Ali više nego vredan.

 

Jedina moja, volim te... 

April.

 

Mesec nekako čudan. Od svih meseci, on mi je najneupečatljiviji. Nije da nema nekih, za mene bitnih, datuma u Aprilu. Ali nekako uvek prođe neprimetno. Kao da je tu samo da ispuni formu. A nije. I April je mesec kao i svaki drugi. Ima svoje specifičnosti, svojih 30 dana, šaljivi početak, mada, ovog 1. Aprila nešto i nisam čuo da se neko zezao. Nadam se da nije došlo vreme da nikom nije do zezanja. Znam, sad ćete reći, kako to, pa proleće, sve lista, budi se, ponovo sunčano vreme i tako dalje. Jeste sve to, ali opet, nekako svih trideset i nešto svojih Aprila se najmanje sećam. Ali ajde...

Pa eto, došao je i April mesec ove 2009. Nekako brzo. Prebrzo. Ali ipak sam mu se obradovao. Duga je bila zima, pa verovatno zato. Sad, ovo jeste paradoks, April stigao brzo, a zima dugo trajala. Eto, rekoh li da je April čudan mesec. Ali verujte, ovaj paradoks nije ništa u odnosu na neke druge, o kojima ćete čitati, ako uspem da zadrzim vašu pažnju do kraja ovog teksta. Juče je bilo baš lepo vreme, pa sam jedva dočekao da izmilim ispod jorgana i sunčano prvoaprilsko poslepodne provedem van kuće. A gde? Posle malo mozganja, osluškivanja šta se u gradu gde dešava, autoinformisanja, pala je odluka. Suprotno svojoj prirodi, u jednom kratkom trenutku bezidejnosti, popustio sam „pritisku javnosti“ te odlučih da posetim novootvoreni tržni centar. „Najveći na Balkanu“, možda. Najreklamiraniji, verovatno. Sa najnepogodnijom lokacijom, sigurno.

Prilazeći gorepomenutom objektu prvo što mi je upalo u oči, neverovatno loša lokacija. Pa, samo je još on tu falio. Smešten je tik uz jedan od dva mosta koji jeeeedva opslužuju potrebe ovog grada i koji je ionako prezatrpan u saobraćajnim špicevima a često i van njih. Naravno, ulaz u garažu je direktno sa jedne od ulica kojima se prilazi mostu. A red automobila, k’o gastarbajterska svadba, ali samo po kvantitetu. Nazdravlje. Noćna mora odlaska na posao ili povratka u obrnutom smeru, samo će biti još veća. Mnogo veća. Koji stručnjak je mogao da dozvoli da se to uradi. Ili je možda bolje da pitam, za koliko??? Ali to i nije najgore. Ulaskom u podzemnu garažu, koju btw, sreća da staviše ispod zemlje, ulazi se u lavirint malih i uskih uličica. Verovatno da bi stalo što više vozila, odnosno, da bi moglo da dođe što više potancijalnih kupaca. Pa, to je stvarno i bitnije od bezbednosti. Pa smisao jednog TC-a i jeste dolazak kupaca.

Parkirah se nekako, čak sam uspeo i ulaz da pronađem. Uđoh.

 

A unutra...

Grandiozno. Monumentalno. Neko je definitivno imao problem sa veličinom onog cija se veličina merila po skolskim klozetima u osnovnoj skoli, pomislih.

Pre izvesnog vremena, moj radoznali duh me odveo na buvljak u Pančevo. Isti taj, odvede me skoro u jedan drugi tržni centar, sa imenom pripadnika najmnogoljudnije zemlje na svetu. Eto...

U poslednje vreme na sve strane se čuje kako je ekonomska kriza stigla i kod nas. Na sve strane, u vestima, novinama, preko poslovnih kontakata, slušam i čitam kako se otpuštaju ljudi, smanjuju plate, blokiraju računi firmama. Državni vrh definitivno nema ideju kako da makar pokuša da spasi, ako se išta spasti može.

Ali, neću o ekonomskoj krizi. Ja bih malo o našem mentalitetu. Ljudi doterani, stvarno kao da je gorepomenuta svadba. Čak se i slikaju. Trgovine pune, supermarket na prvom spratu krcat. Pade mi na pamet Norveška. Oni imaju tolike državne rezerve, da sutra svi prestanu da rade, mogli bi da žive na istom nivou 30 godina. A ovo Srbija. I to u jeku ekonomske krize.

Ne, ne mogu ja ovo. Nije to za mene.

Probih se nekako kroz neke duge hodnike, prođoh niz neke stepenice, za samo pola sata pronađoh i svoj automobil. Odmaglio sam glavom bez obzira.

Ali nešto me kopkalo. Nešto sam morao da proverim.

U gradu ima još jedno identično mesto. Do pre neki dan takođe krcato. Takođe najveće, najsjajnije, najgrandioznije, najmonumentalnije. Čak i ekskurzije dolaze.

Interesovalo me, kakva je tamo situacija. I naravno. Kao što sam pretpostavio. Nigde žive duše. Butici prazni. A isti kao i tamo. A ovi tamo, što se slikaju, ni ne znaju da su ovde cene istih stvari upola niže. Ili su tamo upola više? Pitam se? A ovde nigde nikog.

Sve me to rastuzi, al stvarno nam jebu majku. Oprostite, ali zaista ne znam koji drugi izraz da upotrebim a da tačnije objasnim gorepomenuti fenomen. Ali, ne bi oni to mogli, da im mi ne dozvolimo. Zar ne?

I šetao sam malo tako tim, sablasno praznim i pustim hodnicima, i u svemu tome me ipak jedna činjenica oraspolozila.

 

Bioskop je bio pun .:)

 

Ostajte mi zdravo...