BIBE CAR

Ovaj zapis počinjem stihom koji je početak jedne od najlepših pesama nastalih na ovim prostorima. Verovatno i šire. Zašto? Zato što je ona nešto najlepše što je nastalo na ovim prostorima. Sigurno i šire...

Pojavila se iznenada, potpuno neočekivano. Ušla u moj život nasmejana, lepršava, haotična. Kasnila pola sata a samo tren pred susret, umalo otišla na potpuno drugu stranu. Ali nije. I to nije jedini put. Ali to je ona. Nepredvidiva, jedinstvena, unikatna. Neponovljiva. Jedina...

Ne znam dal’ može da se zamisli veći sklop kontradiktornosti na jednom mestu. Kontradiktornosti, tako sjajno ukomponovanih, da čine savršenstvo. Jednostavno i prosto. A tako komplikovano. Nemojte pokušavati da shvatite kako je to moguće, nećete uspeti. Nisam ni ja. Čak ni posle dve godine. Samo sam shvatio da jednostavno uzmeš kako jeste. Zato i jeste tako divna. Nekad nepredvidiva i divlja, nekad umiljato mače. I nikada ne znaš šta te, iza kog ugla čeka. Možda baš zato.

Jednom, zaželio sam želju. Jedini put u životu. Kao što nikada nisam i kao što verovatno nikad više neću.

Kad je sve izgledalo beznadežno, propalo i zauvek izgubljeno. Bacila je sve niz reku. Al zamalo. Znao sam da samo snaga ljubavi može da pomogne. Nije bilo jednostavno. Nije bilo lako. Kao kad prođe leto, kao smiraj najlepšeg dana. Tuga je blaga reč. I samo ludačka snaga volje mogla je da pomogne. Ali, nekako, koliko god to loš period bio, a bio je, mnogih trenutaka se rado sećam. Opet jedinstveno. Opet neshvatljivo, neponovljivo. I ne ponovilo se. Nikad.

Lepota koja zrači, neprestano, konstantno. Obasjava sve oko sebe. Kao sunce. Najsjajnija zvezda. I kad spava, kad joj bujna kosa prekrije lice. I kad je doterana i kad je snena. U pidžami i najlepšoj balskoj haljini. I na suncu i na snegu. Jednako u noći kao i po danu. Kad je raspoložena i kad nije. Kad je radosna i tužna. Vesela i ljuta.

 

 

Eto, vidite kako sam težak sebi zadatak postavio, opisati neopisivo. Kako?

Hm, težak zadatak. Jeste, težak je.

 

Ali više nego vredan.

 

Jedina moja, volim te... 

April.

 

Mesec nekako čudan. Od svih meseci, on mi je najneupečatljiviji. Nije da nema nekih, za mene bitnih, datuma u Aprilu. Ali nekako uvek prođe neprimetno. Kao da je tu samo da ispuni formu. A nije. I April je mesec kao i svaki drugi. Ima svoje specifičnosti, svojih 30 dana, šaljivi početak, mada, ovog 1. Aprila nešto i nisam čuo da se neko zezao. Nadam se da nije došlo vreme da nikom nije do zezanja. Znam, sad ćete reći, kako to, pa proleće, sve lista, budi se, ponovo sunčano vreme i tako dalje. Jeste sve to, ali opet, nekako svih trideset i nešto svojih Aprila se najmanje sećam. Ali ajde...

Pa eto, došao je i April mesec ove 2009. Nekako brzo. Prebrzo. Ali ipak sam mu se obradovao. Duga je bila zima, pa verovatno zato. Sad, ovo jeste paradoks, April stigao brzo, a zima dugo trajala. Eto, rekoh li da je April čudan mesec. Ali verujte, ovaj paradoks nije ništa u odnosu na neke druge, o kojima ćete čitati, ako uspem da zadrzim vašu pažnju do kraja ovog teksta. Juče je bilo baš lepo vreme, pa sam jedva dočekao da izmilim ispod jorgana i sunčano prvoaprilsko poslepodne provedem van kuće. A gde? Posle malo mozganja, osluškivanja šta se u gradu gde dešava, autoinformisanja, pala je odluka. Suprotno svojoj prirodi, u jednom kratkom trenutku bezidejnosti, popustio sam „pritisku javnosti“ te odlučih da posetim novootvoreni tržni centar. „Najveći na Balkanu“, možda. Najreklamiraniji, verovatno. Sa najnepogodnijom lokacijom, sigurno.

Prilazeći gorepomenutom objektu prvo što mi je upalo u oči, neverovatno loša lokacija. Pa, samo je još on tu falio. Smešten je tik uz jedan od dva mosta koji jeeeedva opslužuju potrebe ovog grada i koji je ionako prezatrpan u saobraćajnim špicevima a često i van njih. Naravno, ulaz u garažu je direktno sa jedne od ulica kojima se prilazi mostu. A red automobila, k’o gastarbajterska svadba, ali samo po kvantitetu. Nazdravlje. Noćna mora odlaska na posao ili povratka u obrnutom smeru, samo će biti još veća. Mnogo veća. Koji stručnjak je mogao da dozvoli da se to uradi. Ili je možda bolje da pitam, za koliko??? Ali to i nije najgore. Ulaskom u podzemnu garažu, koju btw, sreća da staviše ispod zemlje, ulazi se u lavirint malih i uskih uličica. Verovatno da bi stalo što više vozila, odnosno, da bi moglo da dođe što više potancijalnih kupaca. Pa, to je stvarno i bitnije od bezbednosti. Pa smisao jednog TC-a i jeste dolazak kupaca.

Parkirah se nekako, čak sam uspeo i ulaz da pronađem. Uđoh.

 

A unutra...

Grandiozno. Monumentalno. Neko je definitivno imao problem sa veličinom onog cija se veličina merila po skolskim klozetima u osnovnoj skoli, pomislih.

Pre izvesnog vremena, moj radoznali duh me odveo na buvljak u Pančevo. Isti taj, odvede me skoro u jedan drugi tržni centar, sa imenom pripadnika najmnogoljudnije zemlje na svetu. Eto...

U poslednje vreme na sve strane se čuje kako je ekonomska kriza stigla i kod nas. Na sve strane, u vestima, novinama, preko poslovnih kontakata, slušam i čitam kako se otpuštaju ljudi, smanjuju plate, blokiraju računi firmama. Državni vrh definitivno nema ideju kako da makar pokuša da spasi, ako se išta spasti može.

Ali, neću o ekonomskoj krizi. Ja bih malo o našem mentalitetu. Ljudi doterani, stvarno kao da je gorepomenuta svadba. Čak se i slikaju. Trgovine pune, supermarket na prvom spratu krcat. Pade mi na pamet Norveška. Oni imaju tolike državne rezerve, da sutra svi prestanu da rade, mogli bi da žive na istom nivou 30 godina. A ovo Srbija. I to u jeku ekonomske krize.

Ne, ne mogu ja ovo. Nije to za mene.

Probih se nekako kroz neke duge hodnike, prođoh niz neke stepenice, za samo pola sata pronađoh i svoj automobil. Odmaglio sam glavom bez obzira.

Ali nešto me kopkalo. Nešto sam morao da proverim.

U gradu ima još jedno identično mesto. Do pre neki dan takođe krcato. Takođe najveće, najsjajnije, najgrandioznije, najmonumentalnije. Čak i ekskurzije dolaze.

Interesovalo me, kakva je tamo situacija. I naravno. Kao što sam pretpostavio. Nigde žive duše. Butici prazni. A isti kao i tamo. A ovi tamo, što se slikaju, ni ne znaju da su ovde cene istih stvari upola niže. Ili su tamo upola više? Pitam se? A ovde nigde nikog.

Sve me to rastuzi, al stvarno nam jebu majku. Oprostite, ali zaista ne znam koji drugi izraz da upotrebim a da tačnije objasnim gorepomenuti fenomen. Ali, ne bi oni to mogli, da im mi ne dozvolimo. Zar ne?

I šetao sam malo tako tim, sablasno praznim i pustim hodnicima, i u svemu tome me ipak jedna činjenica oraspolozila.

 

Bioskop je bio pun .:)

 

Ostajte mi zdravo...

Eh kako sam nekad bio ponosan na ove reči. Odnosno ovaj stih. Bio sam mali, krajišnik, junačke krvi slavnih predaka. Skoro svi moji unazad, počev od ujaka, stričeva i deda Lazara, pa sve dalje u prošlost, ginuli su časno, za otadžbinu. Bez pogovora. Retko koji je doživeo pedesetu. Neki ne videše sinove i kćeri svoje nikada. Da mi se otac rodio par godina ranije, pitanje je dal’ biste vi sada čitali ove redove. Da sam ja imao malo manje sreće, prateći stope već pomenutih mi predaka u mračnom periodu devedesetih godina dvadesetog veka,  možda opet, ne biste čitali ove redove. Da se razumemo, i dalje sam ponosan. I uvek ću biti. Zauvek ću biti. Sve više i više, iako za to objektivno razloga ima sve manje i manje.

Dan danas se sećam tog jutra 19. Juna 1993. Ne pitajte zašto, neću vam reći. Toga dana sam osetio nešto što sigurno nikada više neću. Ali tada jesam. I ponosim se time. Ponosim se i zato što znam da je mnogo mojih drugova tada osetilo to isto. Nismo se krili ispod majčine suknje ili tatinog novčanika. Bilo bi nas sramota. Ne bih više mogao da se vratim u to društvo ili u taj grad. Od stida. A imali smo krv, 18 godina vrelu.

Tada nismo imali civilnu vojsku, a i da jesmo, bilo bi sramota čak i pomisliti na tako nešto. I dan danas se grozim toga. Nismo imali ni vizu za Kanadu. Razmišljanje o njoj bi takođe bilo sramno. Toliko sramno da bi nas prokleli čak i već pomenuti preci.

A danas, danas služe civilnu vojsku. Po porodilištima, bolnicama i staračkim domovima. Užas. Strava i užas, bolje reći.

Danas je sve apsurdno, pa i to. Danas nepismeni rade kao voditelji na televiziji. Totalni antisluhisti se bave pevanjem. Najgori šljam nam je visoko društvo iliti V.I.P. Danas lopovi govore na sva usta o poštenju. Devojke u časopisima čitaju kako naći dečka. A ako ga nekim čudom i navataju, onda čitaju kako mu se poniziti do krajnjih granica, da bi ga zadržale. Pa bože moj, sve ste vi paćenice i očajnice i ne znate kako sa nama, pa vam zato trebaju Kosmopoliten i Magazin In. Pa ako same to ne znate, ni enciklopedija vam ne može pomoći. Ni kataklizma. E, a ja ću vam samo citirati nekog, nekoga za koga bi trebalo da se molite da makar malo ličite:“pa, za početak ih samo pogledajte kakvi su, samo pogledajte na šta liče“. Pa stvarno. Zašto bi bilo koja devojka uopšte htela da osvoji tipa koji, recimo, služi civilnu vosjku. Na primer. Da mu se ponizi. Ili nekom ko pazi na „pedigre“ koji ima, te traži od devojke rodoslov sve do Nemanjića da vidi dal’ mu odgovara njena DNK struktura. Mada, on za Nemanjiće nije čuo al rekoše mu. Nosi šal neki dugačak ili žensku maramu. Naravno i roze džemper. Depilira grudi, maže se sa 344.566.544.574 krema pre spavanja. To je u modi. Pa kako nije, video sam na televiziji. Kojoj crnoj televiziji bre. Pa truju nas, već ionako do smrti zatrovane. Šetam se gradom jako često. Neverovatno je koliko muškarci sve više i više, liče na pedere. Jeste primetili? Metrosexualci šatro.

Jel sve ovo znači biti urban?

Jel ovo znači biti metro?

E pa ja nisam. I neću. Nikad. A Muško sam. Da, sa velikim M.

A perem sudove. Usisavam stan, naravno. I veš mašinu uključujem.I peglam. I prašinu brišem.

A da samo znate kako kuvam...

 

 

 

I to je sve. Ono što me nagnalo na pojavljivanje ovde međ’ vama je čisto znatiželja odnosno ispitivanje sopstvenih sposobnosti skretanja pažnje na sebe.

Elem, sinoć sam, nakon dužeg perioda, misli se na period u odnosu na dosadašnju učestalost odlazaka u najneomiljeniji a najčešće posećivan tržni centar, otišao u bioskop. Nakon odrađenih 8 sati radnog dana, i trenutne strepnje hoće li da upali ili ne, ne vozim neki krš ali bolje da vam ne objašnjavam, pao je dogovor. Posle posla, ručak/večera pa pravac biokop. Neobičan slučaj Bendžamina Batona je delovao sasvim primamljivo i prihvatljivo za ubijanje još jedne Martovske večeri 2009. leta gospodnjeg. Posle detaljnog informisanja odnosno precizne provere o terminu projekcije, a verujte ima razloga za to, krenuli smo put odredišta. Standardni deo rituala posete već pomenutom tržnom centru je, naravno obilazak prodavnica jer, bože moj, možda su dobili nešto novo što prekjuče nisu imali, te meni najomiljeniji trenutak, ispijanje piva i bezazleno komentarisanje prolaznika u jednom od kafića. I tako dođe trenutak ulaska u salu. Dečko na ulazu reče:Dobro veče, sala 4. Hvala. Kao da ja ne znam šta mi piše na karti, pomislih, a onda se setih dogodovštine od pre neko veče, koja mi izmami osmeh i zaključak da, u stvari i nije tako loše da ti neko ponekad skrene pažnju na bitne detalje koji obično pišu na ulaznicama za razne kulturne događaje.

Svetla se pogasiše i poče, svima već dobro poznati repertoar reklama te trejlera koji najavljuju filmove koji se prikazuju. I Naravno, ugasite mobilni. Utom poče i film. Uvod koji je obećavao, sat koji ide unazad te rađanje deteta sa konstitucijom starca. Ok, nije loše za početak. Bred Pit i nominacije za oskara, možda i neki oskar, nisam baš siguran. U svakom slučaju, radnja se razvijala, polako ali se razvijala.

I onda mi se desilo. Nešto što nikada ranije nisam ni mogao da pomislim da meni može da se desi, nešto čega sam se grozio uvek ranije. Zaspao sam.

Niti znam kako, niti u kom trenutku, samo sam jednostavno naslonio glavu na najtoplije rame na svetu i...

Pa šta je to sad? Umor? Dosadan film? Godine? Ne, nije moguće. Pa i pre neko veče sam bio u bioskopu, gledao film mnogo manjeg umetničkog kvaliteta pa mi se ovo nije desilo. Isto sam otišao posle radnog vremena, isto sam godina imao, isto rame je bilo pored mene pa nisam zaspao. Niti došao u iskušenje uopšte. Srećom, radnja filma beše dosta razvodnjena pa i nisam nešto mnogo propustio ali ipak, to mi se svakako nije trebalo desiti.

Na povratku kući, krstario sam lagano gradskim ulicama, vidno zamišljen i udubljen u čvrstoj nameri da proniknem šta je uzrok ovog događaja. Osvetljene ulice, semafori se smenjuju jedan za drugim, moje novo prevozno sredstvo, na radiju vesti. Nisam mnogo obraćao pažnju šta su izveštavali ali mi je kroz maglu dopiralo do mozga.

- U Nemačkom gradu Vinenden kod Štutgarta, sedamnaestogodišnjak ušao u svoju bivšu školu i  nasumice ubio 15 ljudi a onda i sebe.

- Majkl Meklendon, radnik iz američke države Alabama, juče je ubio desetoro ljudi, uključujući članove svoje porodice, pre nego što je i sebi oduzeo život.

- Marina R. (23) pokušala je da se ubije skokom sa krova petospratnice u ulici Kneza Miloša 44.

I onda mi je sinulo!!!

Ono što mi je palo na pamet me je zaprepastilo. Današnji dan mora da ima neku svoju specifičnost. Raspored planeta, pun mesec, neka kometa jbm. li ga šta. Nisam pristalica natprirodnog, ne verujem u apsolutno ništa što svojim očima ne videh ili svojim prstima ne taknuh, nikada mi se u životu nije desilo ništa nenormalno u tom smislu ali ovo me je, definitivno, navelo da se zapitam. Instinktivno sam usporio automobil i širom otvorio oči, jer, zaista želim da stignem bezbedno kući i što pre utonem u san, jer će i današnji dan tako što pre da se završi.

Tako je i bilo, stigao sam kući, obavio neophodne rituale, i u najlepšoj mogućoj pozi za spavanje znano ljudskom rodu, utonuo u miran i bezbrižan san.

Ujutro naravno nisam ni pomislio na događaj od juče niti mislim da je to sad nešto specijalno, ali svakako je ostao utisak, koji evo dođoh da podelim sa vama.

 

Eto, to je bio jučerašnji Neobičan slučaj Bibeta Cara.

 

Budite mi dobri, zdravi i debeli u životu... 

 

 

 

Morning after...

 

 

Posle čega zaista, nije tako važno. Nije baš za hvalu. Posle onog, na šta ste većina pomislili prvog trena po čitanju naslova, nije. Nemojte sad misliti ko zna šta, nije ništa loše. Nisam počeo da se drogiram, jurim maloletnice, gazim pešake, a nisam ni zastranio po pitanju sexualnog opredelenja. Mada, s vremena na vreme zapanjim sebe veštinama koje nisam ni znao da posedujem a obično ih vežu za lepši pol. Onda me zezaju. Ali to, kod pravog muškarca može da bude samo plus. Valjda. U stvari jeste plus, ako se posmatra sa prave tačke gledišta. Il’ se ovo ja samo tešim. Ništa nisam ukrao, nikoga prevario, nikoga slagao. Možda malo sebe, ustvari, više pokušao samoobmanu. Ali, i to nije toliko važno. Sad je jednostavno tako. Šta se može.

Između ostalog, jutro posle mog prvog obraćanja javnosti. Ono što je važno, Bibe car je sada ovde među vama i sa vama. Zašto Bibe car, nemojte da pitate, niti pokušate da proniknete, nećete uspeti. Sigurno. Ni meni nije jasno. A sviđa mi se. Mnogo. Možda će i vama. Možda i neće, al’ ni to nije bitno. Kako god. U svemu ovom važno je da je ovo moj prvi izlet u „cyber world“ ili kako bi neki rekli među web populaciju. Ne znam šta vi ovde pišete, sa kojim namerama, nagonima ili željama. Neću ni saznati, bar u skorije vreme. Opet, ne pitajte zašto. Opet, nećete uspeti ni da proniknete.

Kažu da ovde iznosite u svet svoje stavove, želje, doživljaje, sve šta vam padne na pamet. Sve što vas prožima, tišti ili boli. Ili možda nešto na šta ste ponosni. Neka, lepo je to. Lepo je kad čovek ima neki ventil. Kad stvari dodju do usijanja, kad neki događaj, lep ili ružan, kulminira, kad ti pukne film, a ti za komp, na net, pa ud’ri. Sve što ti padne na pamet. A’u p... Papir ionako trpi sve. Verujte mi, znam. Sa tehničke strane čak. Mada, ovde je njegovo pominjanje samo figurativno, ali vi razumete sta zelim da kažem. Možda prvi put otkad ste počeli da čitate ovaj tekst. E sad, dal’ će to pomoći u rešenju vaše situacije, druga stvar. Pitanje svrsishodnosti se ne postavlja. U svakom slučaju, sve što vam ovde napišem, uzmite zdravo za gotovo. Nemojte da se udubljujete. „Aksiom“ i tačka. Bitno verovatno nikome neće biti. Osim...

 

U svakom slučaju, „Evo mene, eto vas“...

 

Ovom prilikom zelim da se zahvalim nekom posebnom, nekom ko je zaslužan za Bibetov izlazak u javnost.

 

Opet, ne pokušavajte, samo čitajte...

 

...ili nemojte, po izboru. 

 

 

BIBE CAR

Znam da u magli si, gustoj i tmurnoj,

i da ne znaš kojim, putem da pođeš,

al nadam se da anđeli, će da te vode,

i meni vratiće te, jer sam tako sam.

 

Otkad tebe nema da si pored mene,

u životu mome, sve je mrkli mrak,

kad ću opet moći, videt oči tvoje,

da i meni konačno, svane novi dan.

 

Ušuškan sam bio, u naručju tvome,

i srećan sam bio, ko nikad do sad,

sad molim se bogu, da mi te vrati,

jer bez tebe ljubavi, ni ja nisam ja.

 

Kad ode od mene, kao da me nema,

jer moje srce, kod tebe je još,

ili mi ga vrati, il u svoje stavi,

pa da srećna kucaju, iz dana u dan.

 

Shvatio sam greške, koje sam činio,

i vrednost tvoju, koju ne videh tad,

oprosti mi dušo, nesmotrenost moju,

jer do kraja sveta, voleću te ja...